U aprilu 2025. godine, nakon dugih sedam godina neizvesnosti i potrage, Til (21) se konačno vratio svojoj porodici u Nemačkoj. Njegov nestanak 2017. godine, kada je imao samo 15 godina, ostavio je njegovu porodicu u očaju i neizvesnosti, dok je priča o njegovom misterioznom odlasku postala globalna tema. Otišao je iz porodičnog doma bez reči, sa samo nekoliko komada odeće, 300 evra u novčaniku i svojom voljenom konzolom, Plej Stejšnom.
Dok su roditelji i policija bezuspešno tragali za njim, Til je prolazio kroz godine neizvesnosti, lutanja i borbe za opstanak. Tek sada, posle više od pola decenije, odlučio je da stupi u kontakt sa porodicom i vrati se kući.
Bolna prošlost: Vršnjačko nasilje i unutrašnja patnja
Til je dugo nosio teret vršnjačkog nasilja koje ga je pratilo tokom školskih dana. U svojim ispovestima nakon povratka priznao je da su ga surove uvrede i zadirkivanja, naročito ona usmerena na njegov fizički izgled, duboko ranila. Osjećao se izolovano, obeshrabreno i bespomoćno. “Jedino što sam želeo bilo je da nestanem, da me niko ne vidi”, rekao je, prisećajući se tih teških dana.
Umesto da zatraži pomoć, povukao se u sebe i doneo odluku koju su mnogi smatrali neshvatljivom – pobegao je. Bez oproštaja, bez objašnjenja, otišao je iz svog doma i započeo put u nepoznato, uveren da će pronaći utočište daleko od sveta koji ga je povređivao.
Njegova prva stanica bila je Lingen, mali grad u Donjoj Saksoniji, gde je planirao da se osloni na prijatelja kog je upoznao putem interneta. Međutim, taj pokušaj brzo je propao – umesto podrške, naišao je na ravnodušnost i odbacivanje. Osim toga, čak ni Kancelarija za mlade nije bila u mogućnosti da mu pruži utočište. Bez jasnog plana i podrške, bio je primoran da nastavi dalje.
Život na ivici: Borba za opstanak u nepoznatom svetu
Odlazak u Dizeldorf značio je ulazak u surovu realnost beskućničkog života. Noći je provodio na železničkim stanicama, u napuštenim zgradama i na ulicama, gde je ubrzo pronašao zajednicu drugih ljudi u sličnom položaju. “Nas troje smo delili sve što smo imali, bili smo poput porodice”, prisetio se Til svojih dana provedenih sa drugim beskućnicima. Iako su se zajedno borili za preživljavanje, odlučili su da ne ulaze u kriminal, držeći se nade da će pronaći bolji život.
U potrazi za nekom vrstom stabilnosti, Til je sa svojim prijateljima odlučio da ode u Berlin, gde su pronašli neformalne poslove. Međutim, radeći “na crno”, bez zvanične prijave i ikakvog osiguranja, živeo je u stalnom strahu od otkrivanja. Neprestana nesigurnost i stres postali su njegovi pratioci, dok je godine provodio kao nevidljiv član društva, bez mogućnosti da se prijavi za pomoć ili oslonac.
Medijska pažnja i ključni trenutak
Godine su prolazile, a Til je ostao zaboravljen, sve dok 2022. godine mediji nisu ponovo pokrenuli priču o njegovom nestanku. Nagrada od 5.000 evra za informacije o njegovom boravištu proširila se internetom i podstakla javnost da se uključi u potragu. Ova pažnja, iako u početku zastrašujuća, polako je počela da budi u Tilu osećaj čežnje za domom.
Tri godine kasnije, u aprilu 2025. godine, konačno je doneo odluku koja će promeniti njegov život – pozajmio je telefon i poslao poruku svom ocu. U jednostavnim rečima pokušao je da objasni svoju odluku i uveri roditelje da nije želeo da ih povredi.
Porodica, koja nikada nije prestala da se nada njegovom povratku, dočekala ga je bez osude, već sa suzama radosnicama i otvorenim srcem.
Povratak kući: Put ka isceljenju
Povratak nije bio samo fizički čin, već emotivno putovanje. Til je, nakon godina izolacije, pokušavao da se ponovo poveže sa svojim roditeljima, braćom i sestrama. Počeo je da pomaže u kući, naročito u radovima oko šupe, nastojeći da pokaže koliko mu znači biti deo porodice.
“Posle svega, sada sam ovde. Slušam tišinu, dišem punim plućima i konačno osećam sigurnost”, rekao je, osvrćući se na svoj put od bola i nesigurnosti do ponovnog pronalaženja doma.
Pouka i poruka nade
Tilova priča nije samo svedočanstvo o gubitku i patnji, već i o hrabrosti, opstanku i snazi porodične ljubavi. Ona nas podseća na to koliko je važno razumeti unutrašnje borbe mladih, naročito kada se suočavaju sa vršnjačkim nasiljem i osećajem odbačenosti.
Njegov povratak dokazuje da, čak i kada se čini da je sve izgubljeno, uvek postoji mogućnost za novi početak. U svetu punom izazova i nesigurnosti, najvažnije je imati nekoga ko će nas, bez obzira na sve, dočekati raširenih ruku i pružiti nam ono što nam je oduvek bilo potrebno – ljubav i prihvatanje.