1993. godine Đorđe Balašević je napisao jednu od najpotresnijih pesama ikada: Čim je čuju, ljudi počinju da plaču

Teško je poverovati da je prošlo više od tri i po godine od smrti velikog pesnika, kantautora i pevača Đorđa Balaševića. Teško, jer je i dalje prisutan kroz svoje stihove, koji nas i dalje diraju.

Đorđe Balašević bio je najveći pesnik među pevačima i najveći pevač među pesnicima. Njegove pesme odjekuju daleko izvan prostora bivše Jugoslavije. Nema osobe koja nije povezala bar jednu od njegovih pesama sa sopstvenim emocijama, a mnogi smatraju da je najpotresnija pesma koju je napisao 1993. godine, nakon rata između Srba, Hrvata i Bošnjaka. Kako je sam rekao, pesma je posvećena svim porušenim gradovima. Objavljena na albumu “Jedan od onih života”, pesma nosi naziv “Čovek sa mesecom u očima”:

“Sumoran i nijem, jablan gromom razvaljen, zagledan u čašu preduboku. Bio mi je stran, naizgled običan, ali tada sam ugledao mesec u njegovim očima.

Obratio mi se: ‘Kako idu poslovi?’ ‘Ma, idu’, progunđah, ‘u vražji vrag!’ On je odmah reagovao, gledajući me sablasno: ‘Nemate vi pojma, braćo draga…’

Ne znaš ti šta znači uništiti grad, ne znaš ti strahote kaljavih rovova. Ne znaš ti šta znači pokušavati da zaspiš, a u snu vidiš samo ruševine!

Kada sklopim oči, nebom prolaze slike, mirišu sobe iz kafana, sve je to zvuk svadbe u daljini. Kada sklopim oči, nebom se pojavljuju lica, tamburice zatrepere, a Dunav se presijava kao sedef.

Ludilo se budi, zver je opet tu, crni princ ti je poljubac dao. Ali neću se stideti što Boga neću videti, jer to nije Bog kog sam znao. Ne znaš ti, nema oslobođenih, granate razaraju svaki trenutak tišine. Taj prvi pogođeni je možda spaseni, ali svi ostali su večni taoci košmara.

Kada sklopim oči, nebom plove lađe, zvona zvone, komšije se svađaju, a miris svežeg oranja prolazi. Ali kad svane, vetar sa reke zavija, znam da to tuže vodene vile, a Dunav nosi miris tamjana.”

Đorđe Balašević – Pesnik koji nikad nije napustio naše srce

Kada se setimo Đorđa Balaševića, setimo se ne samo njegovih nezaboravnih pesama, već i njegove duše koja je pevala istinu, ljubav, tugu i radost na način koji je mogao da dotakne svakog od nas. Iako je prošlo više od tri i po godine od njegove smrti, njegova prisutnost u našim životima i dalje traje kroz stihove, melodije i sećanja na njegove koncerte. Balašević je bio pesnik za narod, ali i pesnik čija je poezija imala snagu da prelazi granice prostora i vremena.

Đorđe je bio više od običnog kantautora – on je bio narodni pesnik, filozof, i borac za ljudskost. Njegove pesme nisu samo melodije koje pevamo, već duboki refleksivni tekstovi u kojima se prepoznajemo. Njegov glas bio je glas svih onih koji su se osećali zaboravljeno, a njegovi stihovi su nam davali utjehu i nadu. Verovao je u snagu reči, a njegova pesma “Čovek sa mesecom u očima” možda je najbolji primer kako je on video svet oko sebe – kroz oči zaraženog rata, kroz bol, ali i kroz neizmernu lepotu koja se nalazi u sitnim stvarima.

Ta pesma, napisana 1993. godine, i dalje nosi snažnu poruku – poruku o razaranju, patnji, ali i o otpornosti ljudske duše. “Ne znaš ti šta znači ubiti grad,” piše Balašević, “ne znaš ti bauke kaljavih rovova.” U samo nekoliko stihova, on je uspeo da uhvati suštinu tragike postratnog društva. Iako su prošle decenije, pesme poput ove i dalje podsećaju na bolne trenutke istorije, ali i na snagu koju ljudi mogu da pronađu u najtežim vremenima.

Nema pesme koja ne nosi bar delić tog Balaševićevog duha. Svi se sećamo hitova poput “Ponekad,” “Ne lomite mi bagrenje,” i naravno, “Priča o Vasi Ladačkom,” koji su se stvorili u njegovoj specifičnoj poetici, spoju svakodnevnog života i dubokih filozofskih pitanja. Balašević nije samo pevao o ljubavi, već je ona bila prisutna i u njegovoj borbi za ljudsku dostojanstvenost i socijalnu pravdu. Njegove pesme su bile poziv na mir, na smirenje u svetu koji je prečesto nudio nesigurnost.

Njegova sposobnost da prenese emocije kroz stihove bila je izuzetna – svi znamo kako je zvučao trenutak kada bi “Samo jednom se voli,” ili kako je sveobuhvatno i univerzalno njegova pesma “Molitva za prijatelje.” U njima je Balašević pružao utehu, ali i nadu da život, uprkos svim nedaćama, može biti lep.

No, najlepše je što je Balašević, iako je fizički otišao, zapravo uvek tu. Kroz njegove stihove, mi ga i dalje slušamo i doživljavamo. I danas, dok se setimo svih tih nezaboravnih stihova, jasno je da je Balašević postao više od pesnika – postao je simbol jednog vremena, jednog stila života, i jednog pogleda na svet.

Njegova pesma nije samo bila zvučna – ona je bila poruka. Poruka o ljubavi, poštovanju, prijateljstvu i svesti da se život mora živeti s punim srcem, ma koliko teško bilo.

I tako, dok god pevamo njegove pesme, dok god mu se sećamo, Đorđe Balašević nikad neće biti zaista gone. On živi u svakoj reči koju je zapisao, u svakom taktu koji je otpevao, u svakom osmehu koji nam izmamio.

Balašević je pesnik koji nas nikada neće napustiti – on je večni deo nas.