Mama je napustila tatu kada sam ja imala samo 4 godine, preudala se za komšiju i bez imalo savjesti….

Moja mama nas je napustila kad sam imala samo četiri godine, a sestra nepunu. Otišla je sa komšijom u Australiju, a tata je ostao da se brine o nama. Neki su to period smatrali “porodičnom brigom”, ali vrlo brzo je i on zapostavio nas, oženio se ponovo i rodio sina. U tom trenutku nas je poslao u dom za nezbrinutu djecu, što je za nas bilo gotovo nesnošljivo iskustvo.

Pet godina života u domu bila su najgora godina mog života. Mislila sam da neću izdržati, da ne postoji ništa gore, ali onda je sestra otišla.

Usvojila ju je porodica i tada sam shvatila da moj život neće biti ni lak ni jednostavan. Počela sam da zalazim u loše stvari, misleći da možda tu postoji neko kratkotrajno olakšanje, ali sve se samo pogoršavalo. Nakon što sam napustila dom, bez ikakvih mogućnosti, dospjela sam na ulicu.

Sada se bavim najgorim poslovima, preživljavam, ali duboko u sebi znam da ni to nije najgore što me čeka. Kad se na trenutak osvrnem na živote drugih, na profile tih djece koja imaju roditeljsku ljubav i podršku, ne mogu da ne pomislim da smo i mi, sestra i ja, mogli imati to. I bila bih srećna da smo to doživjele.

O od sestri nemam nikakvih informacija, ne znam kako živi. S jedne strane mi je jako žao što nije tu, ali s druge strane, možda je ona pronašla svoj put, sreću i ljubav koju mi nismo imale. Nadam se da je ona sada sretna, jer zaslužuje to.

Snaga oporavka – kako i u najtežim trenucima pronaći nadu

Život ponekad donosi neizrecivo teške trenutke. Neke stvari nisu pod našom kontrolom, poput napuštanja od strane roditelja, odrastanja u domovima, ili života na rubu društva. Ipak, svaki put kad se činilo da je sve izgubljeno, mnogi ljudi su se uspeli podići iz najdubljih ponora.

Priče o životima koji su počeli iz bolesti, patnje i odbacivanja često završavaju trijumfom i otkrićem unutrašnje snage. To nisu bajke, to su stvarni ljudi, sa stvarnim borbama. Iako je lako gledati kroz prizmu tužnih priča i misliti da je izlaz nedostižan, snaga oporavka je mnogo bliže nego što mislimo. Samo ponekad ne prepoznajemo tragove nade koji su pred nama.

Prvi korak: Prihvatanje boli

Prvi korak prema oporavku je uvijek suočavanje sa stvarnošću. Prihvatiti bol, usamljenost i razočaranje, ali ne dopustiti da to postane naša jedina istina. To je ključni trenutak kada osoba donosi odluku da neće biti definisana samo svojim prošlim iskustvima, nego da će ispisivati svoju vlastitu budućnost.

Za mnoge, to je najteži trenutak. Proći kroz proces tuge, gubitka i povrede, a zatim i oprosta, nije nešto što se postiže preko noći. Svaka osoba mora pronaći svoj vlastiti ritam i način da se nosi sa svojim emocijama, ali najvažnija stvar je dati sebi dozvolu da bol postoji i da je iz nje moguće izaći.

Drugi korak: Traženje podrške

Niko ne mora biti sam. Neki ljudi mogu da prepoznaju podršku u prijateljima, porodici ili terapeutu, dok drugi možda ne mogu naći ovu vrstu pomoći odmah. Ipak, i kad se čini da su svi otišli, često je u tom trenutku najvažnije pronaći unutrašnju snagu da se borimo za sebe. Možda je to početak od male pomoći, kao što je razgovor sa prijateljem, ili pak učenje o mentalnom zdravlju, potražiti zajednicu koja pruža podršku onima u sličnim situacijama.

Mnogi ljudi su se oporavili tek kada su pronašli sigurno okruženje i osobe koje su bile spremne da im pomognu da prepoznaju svoju unutrašnju snagu. Nije nikakva sramota zatražiti pomoć, čak naprotiv – to je znak hrabrosti.

Treći korak: Učenje i rast

Opraštanje sebi i drugima, kao i oslobađanje od negativnih osjećanja, ključno je za ozdravljenje. Iako možda ne možemo promijeniti prošlost, možemo kontrolisati kako ćemo reagovati na nju i kako ćemo se oblikovati u budućnosti.

Ovaj proces ne znači zaboravljanje bola, već prihvatanje da on ne mora upravljati našim životima. Ljudi koji su prošli kroz teškoće, a uspeli su da se podignu, obično razvijaju nevjerojatnu otpornost i sposobnost da rastu iz svojih iskustava. Ovi trenuci slabosti mogu nas naučiti važnim životnim lekcijama o tome šta zaista znači biti čovjek – da ne postoji savršenstvo, ali da postoji neizmjerna snaga koja dolazi iz vlastitih rana.

Četvrti korak: Izbori za budućnost

Kada prođe dovoljno vremena i samospoznaja postane dublja, počinje i proces obnavljanja snova. Bez obzira na to šta smo prošli, koliko su naši koraci bili bolni, uvijek postoji nova prilika za početak. Bilo da je to nova karijera, nova veza ili čak novi pogled na sebe, život je pun novih šansi za one koji imaju hrabrosti da ih potraže.

Neki ljudi koji su proživjeli ekstremne poteškoće koriste svoja iskustva kako bi pomogli drugima, postajući oslonac za one u sličnoj situaciji. Ponekad najviše možemo pomoći kada podijelimo svoju priču, jer ona postaje inspiracija i nada.

Zaključak: Ustrajnost i hrabrost

Ovaj put možda nije lak, ali ljudi koji su prošli kroz traume i bolove najčešće izađu sa mnogo većom snagom nego što su imali na početku. Opraštanje, rast, prihvatanje i samospoznaja ključni su za izlazak iz tame. Iako je svakodnevni život možda pun neizvjesnosti, naš unutrašnji svijet može se oblikovati onako kako mi to želimo, ako im se damo priliku. Za one koji su prošli kroz pakao, novi početak je samo na dohvat ruke.